WebGL u 2025.: što praktično znači kraj WebGL 1 podrške u modernim 3D engineima

Kraj jedne ere: WebGL 1 odlazi u „maintenance mode”

U 2025. fokus 3D web zajednice je na WebGPU-u, ali najosjetnija promjena za većinu timova zapravo se događa na razini WebGL-a. Veliki 3D enginei prestaju aktivno podržavati WebGL 1 i standardiziraju se na kombinaciji WebGL 2 + WebGPU. WebGL 1 formalno još postoji, ali je u praksi gurnut u status „samo kritični bugfixevi”.

To se ne događa preko noći. Enginei uvode dvostruke linije verzija, zamrzavaju staru generaciju koda i nove značajke vežu isključivo uz WebGL 2 i WebGPU pipeline. Za većinu novih projekata to znači da je WebGL 1 realno izvan igre, osim ako ciljano ne gađate vrlo star hardver ili specifične embedded preglednike.

PlayCanvas kao indikator trenda: V1 vs V2 linija

PlayCanvas je jedan od prvih većih web 3D enginea koji je formalno razdvojio podršku:

• V1 linija – podržava WebGL 1 i WebGL 2, ali dobiva samo kritične ispravke i sigurnosne nadogradnje.
• V2 linija – donosi nove značajke, moderni rendering pipeline i WebGPU backend, ali koristi isključivo WebGL 2 i WebGPU.

U migracijskoj dokumentaciji PlayCanvasa eksplicitno piše da je WebGL 1 uklonjen iz V2 enginea. Svi novi grafički featurei – napredni PBR modeli, efikasniji buffer management, moderni materijalni sustavi, fleksibilniji rendering passovi – vezani su uz WebGL 2 ili WebGPU. WebGL 1 ostaje samo u V1 liniji kao svojevrsni LTS (long-term support) za postojeće projekte.

Time je poruka jasna: ako želite nove mogućnosti, morate prihvatiti WebGL 2 kao minimum. Ako trebate WebGL 1, ostajete na starom engineu i svjesno prihvaćate tehnički dug.

Što to znači za postojeće WebGL 1 projekte

Timovi koji još ovise o WebGL 1 sada imaju tri realne opcije:

1. Ostati na staroj verziji enginea – tretirati je kao LTS, bez novih featurea, uz minimalne sigurnosne zakrpe.
2. Razdvojiti kodnu bazu – zadržati WebGL 1 build za stare uređaje i paralelno razvijati WebGL 2/WebGPU verziju.
3. Potpuno migrirati na WebGL 2 – odrezati najstarije uređaje i uskladiti se s modernim pipelineom.

Sve tri opcije nose trošak. Ostanak na starom engineu znači da dugoročno propuštate optimizacije, sigurnosna poboljšanja i nove rendering tehnike. Razdvajanje kodne baze uvodi dvostruko održavanje shader koda, asset pipelinea i testnih scenarija. Potpuna migracija na WebGL 2 pak zahtijeva analizu korisničke baze i hrabru odluku da se odrežete od dijela starijeg hardvera.

U praksi, mnogi timovi biraju hibridni pristup: postojeći WebGL 1 projekt se „zamrzne” u LTS režimu, uz samo nužne popravke, dok se sav novi razvoj prebacuje na WebGL 2 i WebGPU. Tako se tehnički dug ne multiplicira, a poslovni rizik je ograničen na postojeću korisničku bazu.

Inventura ciljanih uređaja: gdje WebGL 1 još ima smisla

Uklanjanje WebGL 1 iz novih verzija enginea prisiljava timove da naprave detaljnu inventuru ciljnih uređaja i preglednika. Pitanje više nije „podržava li WebGL 2 dovoljno uređaja”, nego: koliko je stvarno velik segment korisnika koji je zapeo na WebGL 1?

Tipične situacije gdje WebGL 1 još ima poslovni smisao:

• stari Android telefoni i tableti u tržištima s niskom kupovnom moći,
• ugrađeni preglednici u infotainment sustavima, kiosk rješenjima i starijim smart TV platformama,
• enterprise okruženja s zaključanim verzijama preglednika i sporim ciklusom nadogradnje.

Za svaki od tih segmenata potrebno je kvantificirati promet, prihode i trošak održavanja. Ako WebGL 1 korisnici generiraju mali dio ukupnog prometa ili prihoda, poslovno je racionalno ograničiti podršku na postojeće verzije aplikacije i ne uvoditi nove značajke za njih.

WebGL 2 kao novi minimum: što se mijenja u praksi

Kako enginei poput PlayCanvasa, Babylona ili Three.js-a standardiziraju WebGL 2 kao osnovni backend, mijenja se način planiranja performansi i feature seta. WebGL 2 više nije „napredna opcija”, već očekivani minimum.

Ključne mogućnosti koje WebGL 2 uvodi u odnosu na WebGL 1 i koje sada možete tretirati kao „sigurne” za moderne projekte:

• Uniform Buffer Objects (UBO) – efikasnije upravljanje uniformama, manje draw call overheada.
• Multiple Render Targets (MRT) – istovremeno renderiranje u više render-targeta, važno za deferred shading i napredne post-process efekte.
• Transform feedback i naprednije upravljanje bufferima – korisno za particle sustave, simulacije i streaming geometrije.
• Standardiziraniji PBR pipeline – kvalitetniji materijali, HDR, IBL i fizikalno ispravno osvjetljenje.

Za složenije scene, poput recentnih showcaseova s Gaussian Splattingom, streamanim LOD-ovima i agresivnim cullingom, WebGL 2 je postao minimalni prag. Mnoge od tih tehnika jednostavno je nepraktično ili nemoguće implementirati performantno na WebGL 1 ograničenjima.

WebGL 2 kao fallback, WebGPU kao „fast path”

Istovremeno, enginei pozicioniraju WebGL 2 kao „mature i široko podržan” backend koji automatski preuzima ulogu fallbacka kada WebGPU nije dostupan. Tipičan model u 2025. izgleda ovako:

• WebGPU – primarni backend na novijim preglednicima i uređajima, s naglaskom na maksimalne performanse, bolje upravljanje memorijom i napredne compute scenarije.
• WebGL 2 – univerzalni fallback koji pokriva većinu desktop i mobilnih preglednika, uz dovoljno bogat feature set za moderni PBR i kompleksne scene.
• WebGL 1 – samo za stare konfiguracije, kroz LTS buildove ili zasebne, ograničene verzije aplikacije.

Za developere to pojednostavljuje odluku: nema više potrebe dizajnirati glavni rendering pipeline oko WebGL 1 ograničenja. Umjesto toga, planirate scene i efekte za WebGL 2, a WebGPU koristite kao dodatni „fast path” za zahtjevne efekte, veće rezolucije, napredni post-processing ili compute-heavy algoritme.

Kako strukturirati migraciju s WebGL 1 na WebGL 2

Za timove s dugačkim repom WebGL 1 projekata, ad-hoc pristup migraciji je recept za kaos. Potreban je jasan, fazni plan:

1. Analiza koda i ovisnosti

• identificirati dijelove koda koji ovise o WebGL 1 specifičnostima (npr. ekstenzije koje WebGL 2 rješava nativno),
• mapirati korištene ekstenzije i provjeriti njihove WebGL 2 ekvivalente,
• pregledati asset pipeline (formati tekstura, layout buffera, shader preprocesore).

2. Modernizacija shader pipelinea

• prebaciti se na GLSL verzije i konstrukte podržane u WebGL 2 kontekstu,
• standardizirati layout uniformi i UBO-e,
• ukloniti workarounde i hackove koji su postojali samo zbog WebGL 1 limita.

3. Testiranje na WebGL 2-only konfiguracijama

• unutar istog enginea forsirati WebGL 2 backend i provjeriti cjelokupan rendering pipeline,
• testirati frame pacing, FPS stabilnost i ponašanje pri različitim razlučivostima,
• usporediti vizualnu paritetu između starog WebGL 1 i novog WebGL 2 builda.

4. Postupno uključivanje WebGPU backenda

• za nove featuree dizajnirati arhitekturu koja predviđa WebGPU „fast path”,
• izolirati dijelove koda koji koriste compute ili napredne GPU mogućnosti,
• paziti da WebGL 2 verzija ostane funkcionalno ekvivalentna, iako možda manje performantna.

Primjeri strategija za različite tipove projekata

1. Igra ili interaktivni 3D sadržaj za masovno tržište
Za nove naslove ima smisla:

• ciljati WebGL 2 kao jedini WebGL API,
• nuditi WebGPU kao opcionalnu postavku „visoka kvaliteta” ili „performance mode”,
• za WebGL 1 korisnike eventualno zadržati stariju verziju igre s manjim setom značajki.

2. Enterprise vizualizacija ili B2B alat
Ovdje je često važnija stabilnost i kompatibilnost nego cutting-edge grafika:

• analizirati konkretne preglednike i OS-ove u flotama klijenata,
• definirati službeno podržani minimum (često Chrome/Edge/Firefox zadnjih par verzija, što već implicira WebGL 2),
• WebGL 1 podršku ograničiti na „best effort” bez garancije novih featurea.

3. Ugrađeni sustavi i specijalizirani uređaji
Za infotainment, kioske ili industrijske terminale:

• često je nužno zadržati WebGL 1 zbog zaključanih platformi,
• ima smisla održavati poseban, pojednostavljen WebGL 1 build s reduciranim shaderima i efektima,
• paralelno razvijati WebGL 2/WebGPU verziju za buduće generacije uređaja.

Šira slika: WebGL 2 kao temelj, WebGL 1 u fazi održavanja

Šira slika za 3D web u 2025. je relativno jasna:

• WebGL ostaje ključ kompatibilnosti, ali se podrazumijeva da govorimo o WebGL 2.
• WebGL 1 ulazi u fazu održavanja – bez novih značajki, s minimalnim sigurnosnim zakrpama i ograničenim interesom zajednice.
• WebGPU preuzima ulogu „next-gen” sloja za projekte kojima su potrebne maksimalne performanse, bolji compute i moderniji API dizajn.

Za developere koji danas započinju novi projekt, praktična preporuka je jasna: tretirajte WebGL 2 kao jedini ciljani WebGL API, uz WebGPU kao opcionalni ubrzani put za napredne efekte i veće scene. Time izbjegavate dvostruko održavanje shader koda, pojednostavljujete rendering pipeline i prirodno se uklapate u smjer u kojem se kreću enginei poput PlayCanvasa, Babylona i Three.js-a.

WebGL 1 neće nestati odmah, ali će sve više živjeti u starim verzijama enginea i specijaliziranim nišama. Ako želite dugoročno održiv 3D web proizvod, 2025. je godina u kojoj WebGL 2 treba postati vaš novi minimum.